Ka­ko je i obe­ćao, naj­po­zna­tiji cr­no­gor­ski kan­ta­u­tor, Ser­gej Ćet­ko­vić ob­ja­vio je du­go­o­če­ki­va­ni al­bum „Moj svi­jet”. No­vi ma­te­ri­jal Ser­gej je na­ja­vio sin­glo­vi­ma i spo­to­vi­ma ‘No­vem­bar’, ‘Zar je kraj’, ‘Ko­rov’, ‘Još vo­lim te’, ‘Zbog nas’, a tu je još čak de­vet no­vih pje­sa­ma ko­je će nje­go­va pu­bli­ka tek ot­kri­ti. „Moj svi­jet”, še­sti stu­dij­ski al­bum Ser­ge­ja Ćet­ko­vi­ća od sju­tra mo­že­te ku­pi­ti uz Dnev­ne no­vi­ne „Dan” po ci­je­ni od 3,99 eura.
Ima li no­vih sa­rad­ni­ka na al­bu­mu?
- Eki­pa je po­pri­lič­no ša­re­no­li­ka. Slo­bod­no mo­gu re­ći da je ovo ju­go­slo­ven­ski pro­je­kat s ob­zi­rom na to da smo ra­di­li od Za­gre­ba i Be­o­gra­da do Lju­blja­ne. Do­bar tim lju­di, do­bra ener­gi­ja i mi­slim da će se to pre­po­zna­ti na no­vim pje­sma­ma. Po­red Vla­da­na Po­po­vi­ća i Mar­ka Mi­la­to­vi­ća, ko­ji su ra­di­li na ne­ko­li­ko pje­sa­ma i post­pro­duk­ci­ju CD-a, po­me­nu­ću još i Pre­dra­ga Mar­ti­nja­ka ko­ji je ra­dio pje­sme „Zar je kraj” i pje­smu „To ni­si ti” na no­vom CD-u, Mi­ra Le­si­ća, Dar­ka Di­mi­tro­va. Uglav­nom ja­ko do­bra i pro­vje­re­na eki­pa. Sva­ko od njih je dao svoj lič­ni pe­čat iako kroz mo­je pje­sme, jer sam ja autor svih na al­bu­mu. Nji­hov uti­caj je do­nio to­tal­no dru­ga­či­ji zvuk pri­je sve­ga, ali i da­lje ću bi­ti onaj isti sta­ri Ser­gej ko­ga ste na­vi­kli da slu­ša­te.
Šta i ko sve či­ni Ser­ge­jov svi­jet?
- Moj svi­jet je mo­ja po­ro­di­ca, mo­ja če­ti­ri zi­da, mo­ji pri­ja­te­lji. Tre­nu­ci ko­je pro­ve­dem sa nji­ma, sve ono li­je­po i tru­dim se da tra­žim sa­mo li­je­po na ovom svi­je­tu jer ne­ka­ko kad po­gle­daš oko se­be ima to­li­ko ru­žnih stva­ri. Po­ku­ša­vam da pro­mi­je­nim svi­jet na bo­lje, da ga uči­nim što bo­ljim i ljep­šim mje­stom za ži­vot, da pa­zim svo­je pri­ja­te­lje, svo­ju pu­bli­ku i da se ba­vim mu­zi­kom.
Ko­li­ko je te­ško sve to sa­ču­va­ti u vre­me­nu kad vas pa­pa­ra­ci vre­ba­ju sa svih stra­na?
- Ni­sam se ni­kad ni tru­dio da se ču­vam jer sam po­pri­lič­no ne­in­te­re­san­tan no­vi­na­ri­ma iz raz­lo­ga što iza se­be ne­mam ne­kih skan­da­la i sve­ga ono­ga što da­nas me­di­je či­ni me­di­ji­ma. Tru­dim se da vo­dim nor­ma­lan ži­vot i to ni­je te­ško ako znaš ko­ji ti je put, a moj je put nor­mal­nog ži­vo­ta i pri­je sve­ga mu­zi­ke. Ne vi­dim se­be u bi­lo ko­joj dru­goj va­ri­jan­ti i u me­di­ji­ma uvi­jek pri­čam kad imam ne­što da ka­žem i uvi­jek je te­ma mu­zi­ka. Nji­ma to sme­ta, oči­gled­no bi me­ne htje­li da vi­de u ne­kom pri­vat­nom iz­da­nju, nu­de se tu raz­ne va­ri­jan­te sli­ka­nja mo­je dje­ce, po­ro­di­ce, ko­ju do­ži­vlja­vam kao svo­je uto­či­šte i mir­nu lu­ku i ne do­zvo­lja­vam da te tre­nut­ke di­je­lim sa dru­gi­ma. Do­volj­no je što sam se­be dao to­li­ko kroz mu­zi­ku i mo­ji fa­no­vi i pu­bli­ka to ci­je­ne i po­štu­ju.
Na svad­ba­ma se sve vi­še za pr­vi ples tra­ži pje­sma „Po­gle­di u ta­mi”. Ka­kav je osje­ćaj kad zna­te da ste dio naj­zna­čaj­ni­jeg da­na u ži­vo­tu jed­nog mla­dog brač­nog pa­ra?
- I ja sam isti uti­sak ste­kao s ob­zi­rom na to da sam na svim sva­da­ba­ma na ko­jim sam bio mo­rao čak i sam da pje­vam tu pje­smu. Dra­go mi je što sam dio ži­vo­ta i što me­ne i mo­je pje­sme ve­zu­ju za ne­ke li­je­pe tre­nut­ke. Tru­di­ću se da bu­dem dio li­je­pih tre­nu­ta­ka ovih mla­dih lju­di i svih onih ko­ji zna­ju šta je lju­bav i šta za lju­bav tre­ba ura­di­ti.
U Li­sin­skom Vas usko­ro oče­ku­ju ne­za­bo­rav­ni tre­nu­ci... Ka­ko te­ku pri­pre­me za kon­cert, ima­te li tre­mu?
- Ne­mam tre­mu, mi smo već is­ku­san tim , ve­li­ki bend sa to­li­ko kon­ce­ra­ta iza se­be. Je­ste da se pr­vi put pred­sta­vlja­mo hr­vat­skoj pu­bli­ci, ali s ob­zi­rom na to da smo za­vr­ši­li i iz­da­nje za hr­vat­sko tr­ži­šte kre­nu­li smo sa kam­pa­njom. Spre­ma­mo se, po­sto­ji ne­ka do­za po­zi­tiv­ne tre­me kao pred sva­ki ve­li­ki kon­cert i tru­di­ću se da svo­joj pu­bli­ci u Hr­vat­skoj pri­re­dim jed­no li­je­po ve­če.
Kad bi­ste mo­gli da tra­ži­te dva mi­nu­ta sa ne­kim ko Vam re­ci­mo tre­nut­no ni­je do­stu­pan, ko bi to bio i ka­ko bi­ste is­ko­ri­sti­li ta dva mi­nu­ta?
- In­te­re­sant­na te­ma, ni­sam ne­što raz­mi­šljao. Ali če­sto po­mi­slim na ne­ke svo­je pri­ja­te­lje i dru­go­ve iz dje­tinj­stva ko­je ona­ko ne­kad kroz pri­ču po­me­nem i či­jih tre­nu­ta­ka se pri­sje­tim ta­ko da bih vo­lio da vi­dim ne­ke svo­je škol­ske dru­go­ve, gdje su, šta ra­de. Ina­če, po­što ja vo­lim da se obra­tim svo­joj pu­bli­ci na sva­kom CD-u ili na­pi­šem ne­što u svom sti­lu ka­žu mi da mo­žda pre­tje­ram, da sam pre­vi­še emo­ti­van, ali ka­da smo iz­da­va­li CD „Dva mi­nu­ta” mo­ja ide­ja je bi­la da u sva­kom omo­tu sto­ji je­dan pri­ruč­nik ka­ko is­ko­ri­sti­ti ta dva mi­nu­ta. Moj sa­vjet je da ta dva mi­nu­ta dnev­no uvi­jek po­sve­tiš svo­jim ro­di­te­lji­ma, pri­ja­te­lji­ma, oni­ma ko­ji­ma ne mo­žeš da po­mog­neš ma­te­ri­jal­no ili na ne­ki dru­gi na­čin, ali će bi­ti do­volj­no da ti ču­ju glas i da zna­ju da si tu za njih. Ta­ko da, dva mi­nu­ta je sa­svim do­volj­no vre­me­na da ži­vot uči­niš ljep­šim.
Ka­da ste već po­me­nu­li pri­ja­te­lje i dje­tinj­stvo, ko­ja je to naj­ljep­ša uspo­me­na ko­ju pam­ti­te iz tog pe­ri­o­da?
- Imao sam pri­je sve­ga li­je­po dje­tinj­stvo za raz­li­ku od ovog da­na­šnjeg ko­je se za­sni­va na to­me ima­ti aj­ped ili te­le­fon u ru­ka­ma i igra­ti se ne­kih vi­deo igri­ca. U mo­je vri­je­me si mo­rao da pra­viš mač, pu­šku, luk i stri­je­lu sam, pa on­da ne­kad po­go­diš ne­ko­ga, ne­kad slo­miš pro­zor, ali sve je to ima­lo smi­sla i svo­ju draž. Ge­ne­ral­no dje­tinj­stvo i sve ve­za­no za nje­ga me či­ni sreć­nim i ako bih mo­gao da vra­tim ta dva mi­nu­ta vra­tio bih se u to vri­je­me.
U pje­smi ima­te moć da za­u­sta­vi­te vri­je­me, za­mr­zne­te lje­ta, je­se­ni... Da mo­že­te, ko­ju bi­ste moć vo­lje­li da po­sje­du­je­te?
-Ne bih vo­lio da po­sje­du­jem ni­jed­nu moć jer se mo­ći zlo­u­po­tre­blja­va­ju. Ipak bih vo­lio da bu­dem i da­lje sa­mo je­dan obi­čan čo­vjek ko­me je Bog dao ta­le­nat i dar da se lju­di­ma obra­ti kroz mu­zi­ku i da na ne­ki na­čin bu­de dio nji­ho­vih ži­vo­ta i bes­ka­raj­no sam za­hva­lan na to­me.
Ka­da ste se po­sled­nji put kao iz pje­sme „Ve­če­ras sam na dnu”, is­pla­ka­li kao ma­lo di­je­te?
- Kad se po­me­nu su­ze on­e se uvi­jek ve­zu­ju za ne­ke ru­žne tre­nut­ke. Ru­žno ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti, ali se ne tre­ba ni kon­stan­to pri­sje­ća­ti, već ići na­pri­jed. Uvi­jek se do­bro na­smi­jem kad ču­jem do­bar vic i kad je ne­ka do­bra at­mos­fe­ra, do­bro i opu­šte­no dru­štvo.
Vje­ro­vat­no ste kao i svi mi u ne­kom tre­nut­ku ima­li hi­lja­du raz­lo­ga da ode­te ali ste ipak osta­li. Šta bi­ste sa­vje­to­va­li mla­dim lju­di­ma ko­ji se pre­mi­šlja­ju da na­pu­ste ze­mlju i pro­ba­ju da us­pi­ju ne­gdje dru­go?
-Ako je to put ko­ji su sa­mi oda­bra­li on­da ne­ka bu­du is­traj­ni. Tre­ba­lo bi da ima­ju i po­dr­šku svo­jih po­ro­di­ca jer ži­vot je ja­ko brz i ne­ke stva­ri čo­vjek ne mo­že da pla­ni­ra. Ako mi­sli­te da mo­že­te, da ste sprem­ni za iza­zo­ve i za ži­vot ge­ne­ral­no, što ni­je ni­ma­lo la­ko, sti­sni­ste pe­tlju i to ura­di­te da ne bi­ste ža­li­li u sta­ro­sti za tim.
Če­sto ste na toč­ko­vi­ma, do­sta pu­tu­je­te. Šta naj­vi­še slu­ša­te u auto­mo­bi­lu?
- Zad­njih da­na sa­mo se­be i vi­še mi je se­be do­sta. Ra­de­ći na no­vom CD-u kon­stant­no sam pre­slu­ša­vao pje­sme, tra­žio da li tre­ba još ne­što da se sre­di ta­ko da ovih da­na ako ču­jem se­be na ra­di­ju pu­stim ma­lo da vi­dim da li je to ta ver­zi­ja koj smo mi da­li kao ko­nač­nu i auto­mat­ski pre­ba­cim na ne­što dru­go.
Ko­je su va­še naj­če­šće mu­zič­ke že­lje?
- Imam jed­nu za sun­ča­no, a jed­nu za ki­šno vri­je­me. Za ki­šni dan bih vo­lio da ču­jem „Sha­pe of my he­art” od Stin­ga ko­ja mi se ja­ko svi­đa već go­di­na­ma una­zad i ko­ja mi ni­kad ne do­sa­di. A ako bi­ra­mo ne­što za sun­čan dan ne­ka to bu­de Po­li­ce „Every bre­ath you ta­ke”.
Ka­ko iz­gle­da Vaš ide­a­lan dan?
- Ide­a­lan dan je kad se pro­bu­diš na­spa­van, po­pi­ješ ka­fu sa osmije­hom u dru­štvu svo­jih naj­mi­li­jih i ka­da imaš do­volj­no vre­me­na za se­be i dru­ge.
A.Š.